Humane granice, mogućnost kontrole kroz saradnju: Turska i EU mogu pokazati put

 Zeliha Eliacik je istraživač Direkcije za evropske studije na istraživačkom institutu SETA, a proučava orijentalizam, manjine u evropskim i muslimanskim društvima, islamofobiju i spoljnu politiku Nemačke

ISTANBUL (AA) - U intervjuu za Anadolu Agency, Gerald Knaus, tvorac sporazuma između Evropske unije i Turske od 18. marta 2016. godine u cilju suzbijanja neregularnih migracija iz Turske u EU, odgovarao je na pitanja o tome šta se dogodilo od potpisivanja sporazuma, da li je bilo kakav stvarni napredak postignut, kao i šta dalje očekuje Tursku i EU. Sporazum iz 2016. godine utvrdio je putokaz za poboljšanje životnih uslova sirijskih izbeglica u Turskoj i otvorio im organizovane, sigurne i legalne kanale u Evropu.

AA: Kako ocenjujete poslednjih pet godina kada je reč o sporazumu između Turske i EU?

Gerald Knaus: Postojala su dva trenutka u poslednjih pet godina kada je broj izbeglica koji su čamcima prelazili iz Turske u EU drastično porastao. Dva trenutka koja ne mogu biti više različita po načinu na koji su postignuta. EU i Turska su 18. marta 2016. godine potpisali sporazum, a broj ljudi koji su prešli iz Turske u EU kretao se od milion u periodu od 12 meseci pre sporazuma do 26.000 u periodu od 12 meseci nakon dogovora. To je bilo kroz saradnju, EU je prikupila novac za podršku izbeglicama u Turskoj, EU je obećala da će uzeti izbeglice iz Turske, na šta je Turska rekla da je od 20. marta spremna da primi nazad migrante za koje je grčki sistem azila utvrdio da mogu biti vraćeni u skladu sa EU i međunarodnim pravom. Ovaj sporazum je smanjio neregularne dolaske i drastično smanjio broj smrtnih slučajeva na Egeju. U periodu od 12 meseci pre, više od 1.100 ljudi je umrlo, dok je za 12 meseci posle taj broj bio oko 80. Ovaj diplomatski proboj spasio je živote.

Pogledajte sada drugi trenutak koji se dogodio godinu dana pre. U 12 meseci pre marta 2020. godine oko 62.000 migranata stiglo je do grčkih ostrva preko Turske. U poslednjih 12 meseci bilo je manje od 3.000. Problem je što način na koji je to postignuto nije kroz saradnju između EU i Turske. Nije bilo povratka. To je bilo samo putem povratnih reakcija i odvraćanja.

Ono što se dogodilo pre pet godina bila je pobeda za Tursku, pobeda za EU i pobeda za globalni sistem zaštite izbeglica, za koje se EU obavezala da će ih podržati u sporazumu. Ono što smo imali u poslednjih 12 meseci bilo je "poraz, poraz i poraz": nije bilo više obećanja o dodatnom finansiranju od EU, došlo je do duboke krize vladavine zakona na Egeju, umesto odbijanja i erozije principa nevraćanja što je srž Evropske konvencije o ljudskim pravima i Konvencije o izbeglicama.

AA: Šta vidite kao najveći problem implementacije Sporazuma između Turske i EU?

Gerald Knaus: Stvar koja nikada nije funkcionisala kao što je trebalo bila je povratak iz Grčke u Tursku. Do decembra 2019. godine 143.000 ljudi stiglo je na ostrva, a od tada je 2.000 vraćeno u Tursku, odnosno 44 mesečno. To je stvorilo konstantnu krizu na grčkim ostrvima gde su ljudi zadržavani predugo u veoma lošim uslovima, iako je na kraju vrlo malo njih ikada vraćeno. Ovo je, međutim, trebalo i moglo da se reši u skladu sa međunarodnim pravom. U poslednjih 12 meseci, metode koje se koriste za smanjenje dolazaka označavaju naglu promenu. O ovome su naširoko izveštavali međunarodni mediji, na to su međunarodne organizacije upozoravale, a opisivale i nevladine organizacije. Turska obalska straža procenjuje da se prošle godine na moru dogodilo oko 9.000 odbijanja.

Trenutno, ne postoji obećanje o dodatnim sredstvima za izbeglice u Turskoj u narednim godinama, kao što je bilo u martu 2016. godine. Još uvek je mali broj ljudi koji će biti naseljeni iz Turske. Status quo je takođe gori za Grčku, sa kontinuiranom lošom situacijom na ostrvima.

Svako poput mene, ko želi da se EU drži svojih osnovnih vrednosti, da poštuje Evropsku konvenciju o ljudskim pravima, da ne čini odstupanja i da poštuje izbegličku konvenciju, mora biti zabrinut. Ali, bilo koja alternativa mora raditi i za Tursku i za Grčku.

AA: Koje komponente sporazuma su bile lakše za ostvarivanje? Koji aspekti su bili razočaravajući za Tursku, a koji za EU i zašto?

Gerald Knaus: Na mnogim granicama EU, od Mađarske do Hrvatske do Grčke, evropski zakon, Konvencija o izbeglicama i Evropska konvencija o ljudskim pravima su kršeni. Moje kolege i ja smo na to upozoravali proteklih pet godina. Ako su demokratije u strahu od gubljenja kontrole i odlučne da zaustave migrante, one to mogu i da učine. Međutim, da to učine u skladu sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i Konvencijom o izbeglicama, zahteva trud i partnere. Navikavanje na strategiju odbijanja kako bi se odvratili od dolaska užasan je signal u 70. godini Konvencije o izbeglicama UN-a.

AA: Da li je potrebna obnova sporazuma i zašto?

Gerald Knaus: Sporazum treba ažurirati tako da funkcioniše za sve. Najveća pretnja je da ako ne dobijemo reviziju sporazuma uskoro, broj ljudi u EU koji su naviknuti na trenutnu politiku odbijanja će porasti. Ljudi u Evropi mogu reći da je ono što je Trump učinio na granici Sjedinjenih Američkih Država i Meksika bilo brutalno, ali je to radilo, jer je zaista mali broj ljudi prešao meksičku granicu tokom 2020. godine. Predsednik Biden još nije promenio srž Trumpove politike, ljudi se i dalje svakodnevno odbijaju. Kako bi on to uradio, SAD-u je potrebno nešto kao što je sporazum EU-Turska sa Meksikom, Kostarikom: potrebno su preseljenje i brzi azil i povratak. Ali ako i SAD i EU samo zatvore granice, izbeglička konvencija i nevraćanje utapaju se na Egeju i u Rio Grandeu. Trebali bismo, što je pre moguće, pokazati da postoje i drugi načini za stvaranje humanih granica i kontrole kroz saradnju. Turska i EU mogu pokazati put.

AA: Koliki bi trebalo da bude obim obnovljenog sporazuma? (Koji bi trebalo da bude njegov sadržaj i zašto? Ko bi trebalo da budu partneri i zašto?)

Gerald Knaus: Evropska unija bi trebalo da prilikom dogovaranja novog sporazuma ima istu hrabrost i viziju zasnovane na stvarnim interesima i vrednostima vođene kao pre pet godina. Turska i EU bi trebalo da se ponovo angažuju. EU mora da zapamti da Turska i dalje nosi ogromnu odgovornost za najveći broj izbeglica na svetu. Trebalo bi da stavi na sto ponovo značajnu sumu novca za finansiranje obrazovanja, zdravstvenu i socijalnu brigu za izbeglice u Turskoj. Trebalo bi i, kao što je obećano 2016. godine, a kao što je skromno i implementirano do sada, da se vrati ideji o dovođenju više izbeglica iz Turske u EU na legalan način. Takođe bi trebalo i da se posveti intenzivnijem dijalogu sa Turskom i prenese u Sjedinjene Američke Države i druge države da i one nađu način da se posvete katastrofi koja traje u severozapadnoj Siriji gde su milioni raseljeni. To bi trebalo da bude humanitarni prioritet kome se posvećuje čitav civilizovani svet. Moje kolege i ja smo sastavile predlog kako bi revizionirani sporazum mogao da izgleda, nakon mnogo razgovora u Briselu, Berlinu, Atini i Ankari. Predlog koji treba raspraviti, jer na kraju je potrebno da političari i vlade budu dovoljno hrabre da takav predlog i stave na sto. Status quo će biti nastavljen ako niko nema hrabrosti da predloži nešto drugo.

Ipak, ukoliko bi sporazum zasnovan na ovim principima mogao uskoro da bude obnovljen, trebalo bi da bude verodostojan odgovor na najveću izbegličku krizu na svetu u poslednjih nekoliko decenija. Nemačka, Grčka i Turska, koje su sve zabrinute, trebalo bi da pomognu u postizanju takvog novog sporazuma. Nemačka i Turska dve su od tri zemlje koje su primile većinu izbeglica širom sveta u poslednjih osam godina.

AA: Kako bi moglo/trebalo da izgleda partnerstvo EU i Turske?

Gerald Knaus: Evropska unija treba da opredeli više novca za izbeglice i zajednice koje su im domaćini u Turskoj, od Sultanbeylija do Kilisa. Na kraju krajeva, broj i dalje raste svake godine za oko 10.000 samo zbog novorođenih. Trebalo bi da se obavežu na brojna preseljenja. Nadam se da će se revizija sporazuma EU-Turska dogoditi što je pre moguće. Nadao sam se da će se to dogoditi do pete godišnjice. Mnogi političari se, što je i razumljivo, fokusiraju na pandemiju, na socijalna i ekonomska pitanja, ali pitanje izbeglica neće nestati. Bolje se pozabaviti tim pitanjem i naći okvir za narednih pet godina.

AA: Kakav uticaj sporazum EU-Turska ima na odnose te dve strane?

Gerald Knaus: Mnogo je tenzija u tom odnosu, a malo poverenja. Način da se to prevaziđe nije samo kroz reči, već kroz dela, aktivnosti, zasnovane na interesima, ali i na vrednostima, kada god je to moguće. To znači, korak po korak. To je moguće, kao što je bilo moguće i ranije, uz pomoć obnovljenog sporazuma između EU i Turske.

AA: Kako vidite migracionu politiku EU u poređenju sa vrednostima EU? Da li je ova politika u skladu sa Poveljom o osnovnim pravima Evropske unije?

Gerald Knaus: Postoje vlade u EU koje kažu da je status quo u redu. Ne osećaju pritisak da bilo šta promene. Postoje i vlade koje kažu ne, da EU stoji iza vladavine prava i mora braniti Konvenciju o izbeglicama. Ko će pobediti u ovoj debati i oblikovati stvarnost? Trenutno, na mnogim granicama EU, evropski zakon i Povelja se krše. Srećom, postoji i dalje i mnogo onih u EU koji to žele da promene, uključujući Grčku i Nemačku, dva ključna partnera u obnovi sporazuma. Migraciona politika zasnovana samo na odvraćanju može da funkcioniše, što vidimo širom sveta, ali nije u skladu sa Poveljom o osnovnim pravima, jer deluje tako što se ne poštuje dostojanstvo svakog čoveka.

AA: Koji je mogući scenario u slučaju da bude postignut dogovor o obnovi sporazuma? Šta bi bilo kada do takvog dogovora ne bi došlo?

Gerald Knaus: Sirijska migraciona kriza je najveća izbeglička kriza na svetu u poslednjih nekoliko decenija. Broj izbeglica, prema podacima UNHCR, porastao je sa deset na 20 miliona između 2010. i 2020. godine. Od tog broja, trećina izbeglica u svetu je u Turskoj. Ipak, to je stvar i EU.

Ukoliko ne dođe do dogovora, status quo će se nastaviti. Kako bi se većina mogla naviknuti na to, pogrešno verujući da je to jedini način da imamo kontrolu, ostajemo u scenariju gubitka za sve strane. EU gubi odustajući od svojih vrednosti. Izbeglice širom sveta gube, kada EU odustane od izbegličke konvencije nakon što su to učinile i mnoge druge zemlje. Turska gubi jer gubi podršku, ne dobijajući ništa zauzvrat. Nadam se da to uskoro može biti izbegnuto, kako bismo mogli da kažemo da je Konvencija o izbeglicama preživela svoju 70. godišnjicu.